SVE JE POČELO S KONSTANTINOM

18.08.2016
Printer-friendly version

          U proleće sada već davne 1927. godine u Beogradu je održan  Drugi međunarodni vizantološki kongres na kome je učestvovao veliki broj uglednih naučnika iz celoga sveta. Njihovi referati su doprineli da srpska freska i vizantijska umetnost postanu tema dana u javnom i kul­turnom životu. I ne samo to. Obelodanjeno je tada da je Vizantija bila najkulturnija država srednjeg veka i da je dala jednu od najvećih umetnosti koju je svet video.

          Od manifestacija koje su pratile ovaj Kongres najznačajnije su bile izložbe : kopije fresaka iz naših srednjovekovnih crkava; vizantijski novac, arhitektonski projekti u starom srpskom stilu; ikone u drvetu; arhitktonski projekti u stilu srednjovekovnih zadužbina, kopije likova naših srednjovekovnih vladara i vlastele, fotografije srednjovekovnih crkava. Narodni muzej je, ovom prilikom, otvorio zasebno srednjovekovno odeljenje. Vizantolozi su, posle završenog kongresa, krenuli na kraći put: Ravanica, Staro Nagoričino, Gračanica, Kruševac i, povrh toga, Stobi i Skoplje. U oskudici železničkih pruga, nije se moglo ići u Peć i Dečane, niti u Studenicu, Mileševu i Sopoćane.

          Sve ovo dalo je, tada, ideju umetnicima da formiraju grupu Zograf i da, za razliku od grupe Oblik okrenute Zapadu, izvorište svoje umetnosti traže u nacionalnom i da se spuste dublje u istoriju, u srednji vek.

          Dakle, vizantijsko kulturno nasleđe nije ostavljalo traga samo u postvizantijskoj eri već se prostiralo i dalje i doseglo savremeno doba.

          Srednji vek je svojom istorijom, kulturom i umetnošću kroz ceo XX vek privlačio pisce, pesnike, istoričare, likovne umetnike. Ovom izvorištu umetnici su pristupali na različite načine da bi svojom umetnošću iskazali svoj stav prema prošlosti i njen refleks na sadašnjost. Među mnogim umetnicima koji su evokacijom srednjovekovne umetnosti ušli u moderno pa i savremeno srpsko slikarstvo MUZEJ ZEPTER predstavlja delo trojice umetnika aktuelnih na likovnoj sceni Srbije pa i šire. Ujedno, to su umetnici čija su dela zastupljena u njegovoj kolekciji.

         Izložbu sa delima trojice umetnika: Čedomir Vasić, Zoran Grebenarović i Mileta Prodanovič nazvali smo SVE JE POČELO S KONSTANTINOM jer je u izboru naših izlagačkih učesnika Čedomir Vasić u čijem je fokusu u jednom trenutku bio upravo car Konstantin osnivač nove imperije kojom su započele  mnoge društveno-političke, duhovne i kulturološke promene.

ČEDOMIR VASIĆ

         Povodom velikih svečanosti koje je naša zemlja priređivala 2013. godine obeležavajući 1700 godina od MILANSKOG EDIKTA kojim je car Konstantin Veliki ozakonio hrišćansku veru, Čedomir Vasić je za Galeriju „Srbija“ u Nišu napravio ambijentalnu postavku (tehnikom: lentikular, digitalna štampa na platnu, neon)  koju su činile tri celine: KONSTANTINOV SAN, U OVOM ZNAKU i RUKA. Baveći se vrlo dugo vizuelno preispitivanjem istorijskih događaja prošlosti različitih epoha izložbom SAN, realizovanom u rodnom gradu cara Konstantina Velikog, Vasić je odabrao ključni trenutak za potonju istoriju civilizacije. Inspirisan Pjerom dela Frančeskom i njegovim zidnim kompozicijama u crkvi Sv.Franje u Arecu, na metaforičan i sebi svojstven način tretira važan događaj: SAN pred odlučujuću bitku za Rim: Usnula vizija Hristovog monograma ili krst sa natpisom In hoc signo vinces – u ovom znaku ćeš pobediti.

         Ne ponavljajući postavku iz Niša, i ne menjajući suštinu događaja, Vasić u MUZEJU ZEPTER obrazuje novu ambijentalnu situaciju i zato joj daje naziv SAN II.

         Ne tako davno zatvorena Vasićeva izložba I PRE I POSLE I SADA, (video ambijentalna postavka) u Istorijskom muzeju Srbije pokazala je složeni umetnički put i interesovanja tokom višedecenijskog bavljenja vizuelnom umetnošću.

ZORAN GREBENAROVIĆ

         Posle dužeg boravka u Sjedinjenim Američkim Državama (od 1982. do 1986), započeo je Grebenarovič da izučava kanone vizantijskog slikarstva. Posebno se zadržao na pitanjima koja postavlja neeuklidovska estetika koja se ukazuje kao jedna od najevidentnijih odlika istočnog, pravoslavnog shvatanja prostora i likovne predstave u tom prostoru, posebno u našem slikarstvu. Odgovore na svoja istraživanja i dileme našao je kako u kanonima pravoslavnog ikonopisa i živopisa tako i u teološkim doktrinama.

        „Ono što je autentični doprinos Vizantije“, zapisao je Grebenarović, „likovnoj umetnosti je svakako odnos prema prostoru u slici i upotreba perspektivnih rešenja u podražavanju i naglašavanju same teme. Prevashodno religiozna tematika u umetnosti Vizantije diktirala je koncept centričnosti u kompoziciji i nametnula neeuklidovsku viziju. Potreba za perspektivom je zamenu za dubinu pogleda prema nedogledu usmeravala ka užarenom centru događaja, ka gledaocu, učesniku... Kolokvijalni naziv ´inverzna perspektiva´ dobio je značenje u prepoznavanju, ali je izgubio osnovni smisao da suštinski upućuje posmatrača na živo saučestvovanje u kojem je misterija slike prizor samog života.“

          Svoja istraživanja problema prostora i boje, čime se i danas bavi, pokazao je Grebenarović na nekolikim izložbama: URBANE IKONE, MESTO U VEČNOSTI, 2007; POLIFONIJA, 2012; ANIMA MIA, 2013; SADA OVDE – TAMO TADA, 2016. Od čitljivijih u prizoru do geometrijski apstraktnih, Grebenarovićevi prostori i koloristički odnosi svaki put donesu nešto novo.

MILETA PRODANOVIĆ

         Prostor u kojem je umetnik rođen i odrastao bio je, u srednjem veku, granična zona istočnomediteranske i zapadnomediteranske kulture. Upravo su tu, na tlu Srbije, ostvarene jedinstvene sinteze ova dva obrasca.

         „Za vizantijsko nasleđe“, zapisao je Prodanović, „vezuje me odrastanje, ukorenjenost, a za savremenu umetnost svest da je dužnost umetnika da progovori o sopstvenom vremenu. Difuzni i divergentni model kojeg je donela epoha postmoderne  poklopio se sa mojim temperamentom i interesovanjima. Bliske su mi forme parabole, višeslojnost, metafora... Konačno, sazrevao sam u uverenju da je moguće o savremenosti progovoriti asocijacijom ne samo na pojavne oblike drevne umetnosti već i da je legitimno za jezik odabrati zaobilazne strategije složene vizantijske retorike.“

         Tu složenu vizantijsku retoriku Prodanović je u nizu svojih izložbi na različite načine iskazivao kroz izložbe koje su se ređale tokom decenija: CANTICUM CANTICORUM, 1883; HIJERARHIJE, 1991; PREFIGURACIJE, 1993; STANCE, 1996;  POHVALA RUCI, 1998 ... i poslednja EKFRAZE,  razumeti konačne stvari i posetiti tajna mesta, 2016)

         Razrađujući i druge teme koje se kritički odnose na prošle i savremene životne događaje, Mileta Prodanović spada u tipične postmodernističke umetnike koji slikom i rečju (u svojim književnim delima) iznenađuje posetioce svakom novom izložbom kao i čitače njegovih knjiga.