OTVORENO PISMO MINISTARSTVU KULTURE I INFORMISANJA MAJI GOJKOVIĆ a upućeno i SEKRETARIJATU ZA KULTURU GRADA BEOGRADA, IVANU KARLU i GORDANI GONCIĆ

31.03.2021
Printer-friendly version

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

МАЈА ГОЈКОВИЋ

 

Поштована госпођо Гојковић,

Не могу а да не реагујем жестоко на врсту насиља над културом и традицијом коју господин Весић најновијим пројектом спроводи. Обраћам се Вама јер је у Вашем ресору одговорност  и  вођење културне политике ове земље која ће, заправо овако незналачким а грандиозним пројектом, бити трајно уништена и онемогућена у било каквом позитивном развоју. Па можда чак и извргунта међународном руглу као земља која свој културни идентитет гради на закаснелим верзијама соцреалистичких паркова.

Наиме, о чему је реч. Питам се како је могуће да г. Весић може да склапа, ко му је то одобрио ?, уговор са  „једним од најбољих на свету“  руским вајарем Александром Рукавишњиковим да уреди парк ( и то по угледу на Парк Гуељо у Барселони – зна ли господин Весић ко је био Антонио Гауди?) на месту садашње марине Дорћол, поред некадашње електране, односно будућег Музеја Николе Тесле. Изјаву  „Верујем да ће то помоћи да наши вајари уче од једног од најбољих на свету, постану још бољи и да у нашој земљи могу да стекну светско образовање које до сада нису могли“, по мом мишљењу, не би смео да искаже ни неки незналица и лаик а не г. Весић који „важи“ за неког ученог и образованог човека.

Питам се да ли г. Весић познаје српску па и Југословенску ликовну сцену и образовање у другој половини 20. века и почетка новог миленијума. Да ли не зна или је у питању нешто друго? Да ли је могуће да и данас свет и живот, па и уметност, почињу  од нас и да спас и образовање треба тражити негде другде?

Ја, као редовни професор  историје уметности Факултета ликовних уметности у Београду сада у пензији и директор MUZEJ-a ZEPTER, са одличним увидом у живот и уметничко образовање читавог 20 века, с пуним правом могу да кажем да је ово срамота што г.Весић ради. Ако не ценимо себе, своју културу и традицију, а то је све чешћи случај, боље и да не постојимо. Да не образлажем даље казаћу да је Факултет (основан као Академија 1937. заслугом тројице великих уметника: Мило Милуновић, Петар Добровић, Тома Росандић) ликовних уметности, цењен код нас и у светским центрима уметности, све до данашњег дана имао и има врсне педагоге и познате уметнике који итекако широко упознају студентте са нашим и светским ликовним догађањима па и често им омогућавају сусрете са познатм уметницима света. Да  поменем само, и да не ређам даље, вајара Мрђна  Бајића професора на ФЛУ са већ стеченом светском славом.

Зар је могуће, понављам,  да треба ангажовати туђе вајаре да млади „могу да стекну светско образовање које до сада нису имали“.

Молим Вас госпођо Министарко, ако је у Вашој моћи а мислим да јесте,  да спречите овакву срамоту и направите један округли сто, конференцију (иако знам да је прошло време самоуправљања) на којој би се расправљало о овом, за мене а и за многе историчаре уметности и уметнике, великом проблем.

Оставимо будућности вредности по којима ће нас поштовати.

 

С поштовањем,

проф. у пензији Факултета ликовних уметности у Београду и

 директорка MUZEJ-a ZEPTER

 

др Ивана Симеоновић Ћелић                                         Београд, 31. март 2021.