Predstavljanje knjige Andreja Končalovskog NISKE ISTINE

02.04.2012
Printer-friendly version

Pozivamo vas na predstavljanje knjige

NISKE ISTINE Andreja Končalovskog, prevod Mirjana Grbić

Izdanje „Zepter Book World” 2012.

Sreda, 04. april u 19 časova

MUZEJ ZEPTER, Knez Mihailova 42

 

O knjizi govore:

Mirjana Grbić, prevodilac

Aleksandar Mandić, reditelj

Dragan Vujić Vujke, glumac

Miloš Biković, glumac

 

 

Andrej Končalovski je Niske istine zamislio kao svoju stvaralačku biografiju i uspeo da u ovoj  knjizi  jednostavno i razumljivo opiše ono što je u životu veoma komplikovano i bolno: uticaje u okviru porodice (slavni preci, slavni roditelji, slavan mladji brat Nikita Mihalkov), o svom učenju kod velikog majstora Mihaila Roma, o umetničkom sazrevanju uz velike uzore i idole – Vajdu, Lamorisa, Bunjuela, Kurosavu, Felinija) o poštovanju i strahopoštovanju, o prijateljstvu (Tarkovski), o poverenju i nepovorenju, o ljubavi i zavisti, o svojim ženama. Končalovski otvoreno govori o svom životu u Rusiji, Evropi i Americi, o zvezdama svetskih ekrana i pozorišnih scena, o nastajanju svojih filmova  i pozorišnih i operskih predstava, ne krijući čak ni ono o čemu se obično javno ne govori. Ova knjiga je autorov dijalog sa sobom, sa epohom i njenim junacima, ali i sa svima nama koji zahvaljujući njoj uočavamo niti vremena i taj dijalog nastavljamo na svoj način.

“Prevrćem svoje stare beležnice. Skoro se u svakoj ponavljaju Bergmanove reči o izuzetnoj slobodi koja je neophodna da bi se snimali svoji filmovi. Takodje se stalno ponavlja zabeleška:”Počni da govoriš istinu? Šta je to? Šta osećaš? Kako reći istinu? Treba iskoračiti. Kuda iskoračiti? Preko granice? Svaki umetnik ima granicu preko koje, nekako, ne sme da predje. Želju da iskoračim, da proverim sebe, svoje mogućnosti, njihov maksimum, krajnju granicu, imam već vrlo dugo, ali do dana današnjeg osećam da to još nijednom nisam istinski uradio, da nisam snimio svoj najbolji film. U čemu se zapravo ogleda stvaralaštvo? Naravno, to je traganje za samim sobom; imao sam ga u svakom svom filmu, izuzev možda u “ Tangu i Kešu”-tu je, uzgred takodje bilo traganja, ali ne umetničkog već tehničkog karaktera.  Kad se dogodi da mi naidje neka slika, neka rečenica, neki scenarijski postupak, pokret, sve ono što malčice razmiče zavesu nad tajnom (zato što je, naravno, tajna ono što umetnik radi) tada se i pojavljuje ono “nešto” što gledaoca primorava da plače ili da se smeje, da saznaje nepoznato u karakteru i biću čovekovom. Svako takvo otkriće izaziva kod umetnika neopisivo osećanje ushićenja, drhtavice, jeze. Ja vrlo jasno fiziološki osećam tu drhtavicu, tu jezu po koži, osećam kako mi se diže kosa na glavi – u tom momentu si stvaralac, s tobom je velika radost otkrivanja. Zbog takvih trenutaka umetnik i postoji.”